Može li vas ubiti svemirski otpad koji pada?

Moguće je, kaže nova studija, a vlade će uskoro morati da reaguju.

Napušteni delovi rakete imaju 10 odsto šanse da nekoga ozbiljno povrede ili ubiju u narednoj deceniji, prema istraživačima sa Univerziteta Britanske Kolumbije (UBC).
Incidenti poput onog koji se dogodio u maju 2020, kada je komad kineske rakete Long March 5B od 18 tona pao iz orbite, a njeni ostaci pali su u dva sela u Obali Slonovače i oštetili nekoliko zgrada, možda neće biti retka pojava u budućnosti. .

Istraživači UBC-a kažu da će vlade morati da preduzmu usaglašene akcije i nalože da se delovi rakete bezbedno vrate na Zemlju nakon upotrebe, što bi moglo povećati troškove lansiranja, ali potencijalno spasiti živote.

„Da li je prihvatljivo razmišljati o gubitku ljudskih života samo kao o trošku poslovanja, ili je to nešto što treba da pokušamo da zaštitimo kada možemo?“ I to je ključna stvar: možemo se zaštititi od ovog rizika“, kaže glavni autor dr. Majkl Bajers, profesor na Odseku političkih nauka UBC, u saopštenju za javnost.

Kada se objekti poput satelita lansiraju u svemir, oni koriste rakete, čiji delovi često ostaju u orbiti. Ako ovi ostaci rakete imaju dovoljno nisku orbitu, mogu ponovo da uđu u atmosferu na nekontrolisan način. Većina materijala će izgoreti u atmosferi, ali potencijalno smrtonosni ostaci i dalje mogu da jure prema tlu.
U studiji u časopisu Nature Astronomi, istraživači su pogledali preko 30 godina podataka iz javnog satelitskog kataloga i izračunali potencijalni rizik za ljudske živote u narednih 10 godina, s obzirom na odgovarajuću stopu nekontrolisanog ponovnog ulaska raketnih tela, njihovih orbite i podaci o ljudskoj populaciji.

Koristeći dve različite metode, otkrili su da trenutne prakse imaju 6 do 10 procenata šanse za jednu ili više žrtava u narednoj deceniji ako svaki ponovni ulazak raširi opasne krhotine na prosečnih 10 kvadratnih metara površine.

Iako proračuni uzimaju u obzir verovatnoću jedne ili više ljudskih žrtava na zemlji, dr. Bajers kaže da ne uzimaju u obzir najgore moguće scenarije, kao što je komad krhotina koji udari u avion u letu.

Pored toga, otkrili su da globalni jug snosi rizik nesrazmerno uprkos tome što se velike svemirske nacije nalaze u razvijenim ekonomijama, sa oko tri puta većom verovatnoćom da će raketna tela pasti na geografske širine Dake, Džakarte i Lagosa nego u Njujorku, Moskvi ili Peking. To je zbog distribucije orbita koje se koriste prilikom lansiranja satelita.

Iako je rizik za pojedince trenutno nizak, lansiranja u svemir se povećavaju.
„Rizici su do sada procenjeni na osnovu pokretanja, dajući ljudima osećaj da je rizik toliko mali da se može bezbedno zanemariti. Ali kumulativni rizik nije tako mali“, rekao je koautor dr. Aron Boli, vanredni profesor na Odseku za fiziku i astronomiju.
„Još nema prijavljenih žrtava ili masovnih žrtava, ali da li čekamo taj trenutak da tada reagujemo, posebno kada su ljudski životi u pitanju, ili pokušavamo da se suočimo sa tim?

Trenutno postoje tehnologije i dizajni misija koji u velikoj meri mogu eliminisati ovaj rizik, uključujući motore koji se mogu ponovo zapaliti, kao i dodatno gorivo, kako bi telo rakete bezbedno vodilo do udaljenih regiona okeana. Ali ove mere koštaju i trenutno ne postoje multilateralni sporazumi koji obavezuju kompanije na te promene, kaže dr. Biers.
Ima primera takvog međunarodnog zajedničkog delovanja, kaže dr. Biers, uključujući obavezni prelazak sa jednostrukog na dvostruko pokrivanje na tankerima za naftu nakon izlivanja nafte Ekkon Valdez i postepeno ukidanje hlorofluorougljenika radi zaštite ozonskog omotača 1980-ih.

„I jedno i drugo je zahtevalo određene troškove za promenu prakse, ali kao odgovor na nove naučne analize, postojala je kolektivna volja da se to učini i, u oba slučaja, bilo je potpuno uspešno. Ono što mi predlažemo je potpuno izvodljivo i stoga nema izgovora za odlaganje akcije po ovom pitanju.”

Buduća istraživanja će uključivati dodavanje modela, koji trenutno pretpostavlja da su sva raketna tela iste veličine, rekao je koautor studije Evan Vright, student doktorskih studija na interdisciplinarnim studijama.

„Dok jedni imaju masu prosečne mašine za pranje veša, drugi imaju masu i do 20 tona. Ovo utiče na to koliko materijala sagoreva u atmosferi, a dodavanje ovog detalja poboljšalo bi naše modele. Međutim, vrlo malo se zna o tome kako sagorevaju raketna tela, tako da je važno bolje razumeti „zone udara“ smrtonosnih krhotina koje dospevaju do zemlje.“

News1.rs / TRT

Foto: unsplash – SpaceX