Sveti Jovan Bigorski

Manastir Svetog Jovana Bigorskog je jedan od najznačajnijih verskih i kulturnih objekata u Makedoniji. Posvećena je Svetom Jovanu Krstitelju i datira iz 11. veka.

Nalazi se na severozapadu Makedonije, pored magistralnog puta Debar – Gostivar, leži na obroncima planine Bistre, na obalama reke Radike između sela Rostuše, Velebrdo, Bituše i Trebište.

Prema hronici manastira iz 1833. godine, crkvu je 1020. godine podigao Jovan I Debranin, prvi arhiepiskop ohridski (1018 – 1037). Ovaj „dokument” nastao je na osnovu narodnog predanja o „monahu Jovanu”. Prema srpskoj verziji, to je jedna od najstarijih zadužbina nekolicine Nemanjića, a svi srpski vladari do početka 20. veka zaista su darivali taj manastir. Prema drugom narodnom predanju, manastir je u 11. veku podigao i ukrasio zetski kralj Vladimir Vladimir, u vreme kada je bio slobodni saveznik cara Samuila.

Osmanlije su uništile manastir u 16. veku. Manastir je obnovio iguman Ilarion 1743. godine uz pomoć sela Galičnika. Seljaci iz Galičnika – Srbi Rekalije (pleme Mijak) podigli su i veliku manastirsku trpezariju. Ilarion je podigao i nekoliko konaka za monahe. Bugari su uzeli sve srebro koje su našli u manastiru pre i tokom Prvog svetskog rata. Manastir je temeljno obnovljen 1927. godine, a jedno zvono dao je 1925. godine kralj Aleksandar Karađorđević.

Jedno od najvrednijih umetničkih blaga manastira je drveni ikonostas koji su izradili domaći majstori u periodu od 1829-1835. Bili su to majstori iz okoline Debra, koji su podigli i crkvu Sv. Spas je delovao u Skoplju. Umesto potpisa, urezali su se u drvo, u jednom uglu ikone. Jedan starac i tri mladića sa dletom u ruci – to je morala biti jedna porodica. Reč je o Petru Filipoviću Garki i njegovoj braći iz sela Osoje. Ovaj ikonostas se smatra jednim od najlepših i najvrednijih skulpturalnih dela vizantijske umetnosti u Makedoniji. Vernici tvrde da ima čudotvornu isceliteljsku moć za ikonu sa likom Svetog Jovana, koja je datovana u 1020. godinu.

Između 1868-1874. (ili 1872-1877) pri manastiru je radila srpska narodna škola. Manastirsko bratstvo je 1875. godine kupilo knjigu – rečnik tri jezika, na čijem je čelu bio iguman arhimandrit Mihailo.

Iguman manastira arhimandrit Hariton je 4. marta 1889. godine pisao u pismu predsedniku Društva Svetog Save:

Manastir Sv. Jovan „Bigorski“ postoji na reci Radici, u Debru, na južnom šarenom kraku. On je zadužbina srpskih kraljeva i careva, koliko nam starine govore, a zna se i po tome što se iz spomenika vidi da su okolni Srbi svi poklonici i priložnici. Svi vladari obnovljene Srbije dali su darove i milostinju ovom manastiru. Njihova zvona i danas svojim glasom nam proriču spasenje i podstiču nas da trpimo i stradamo do suđenog časa kada će naše staro srpsko sunce zasijati čisto i jasno.

Najzad, da ne bismo previše pričali i ne povredili naše ljute rane, da jednom rečju potvrdim: ono što su Dečani u severnoj Staroj Srbiji, to je Sv. Jovana „Bigorskog“ u južnoj Staroj Srbiji.

U ovom manastiru ima nas preko 20 monaha, a siromašnih i nejakih još više. To je upravo crkva i bolnica i bogoslovija. Da bi se izdržavao takav manastir, trebalo bi da ima više prihoda, a šta više daje se Turcima i raznim nasilnicima samo da nas spasu od većih zlikovaca od njih.

Zato me je bratstvo izabralo i poslalo ovde da prikupim što više pomoći od naše slobodne braće, za šta imam odobrenje nadležnih organa. Zato se prijavljujem u Društvo Sv. Save, da zna za naš manastir, da se malo više brine o njemu, kao što se o njemu brinuo prvi oslobodilac Dunavske Srbije, neprolazni Miloš T. Obrenovića i na čiju je reč sultan izdao ferman manastiru da Miloševa zvona slobodno zvone.

Naše bratstvo je čulo za Društvo Sv. Save i njegove visoke i svete ideje, pa se čvrsto nada da će naš opšti ktitor Sv. Sava sa svojim blagoslovom da se raduje i podari duhom i pomoći daljem stradanju.

News1.rs / Wikipedia

Foto: News1.rs

Video: One Media ( News1.rs )